среда, 19. октобар 2011.

ДУГОВЕЧНОСТ ЈЕДНОГ НОВИНСКОГ ТЕКСТА

На молбу уредништва дипломатског часописа "Voices of peace", има томе више од годину и по, написала сам текст на задату тему: шта за Србе и Србију значи повратак на белу Шенген-листу. На моје изненађење, уредник је текст објавио у целини, без иједне измене и скраћивања. Исти текст ових дана ме поново изненадио кад сам га прочитала. Овога пута својом актуелношћу и данас, али и извесном "прозорљивошћу" кад су у питању догађаји који су тада следили, а сад су неки од њих већ за нама. Знано је да је век новинског текста кратак, траје тек до наредног издања. На овај свој текст сам поносна јер је трајао много дуже, али сам и тужна због - истог. То само значи да се наша драма и наши проблеми развијају оним  истим ритмом којим развијени свет корача напред.







ШТА ЗА СРБИЈУ ЗНАЧИ УКИДАЊЕ ВИЗА



КАО ПОВРАТАК КУЋИ




          БЕОГРАД.- Минулог Светог Николу кога  православни Срби веома цене и славе у огромном броју, дакле 19. децембар 2009. памтићемо и по једном необичном лету, тачно у поноћ са сурчинског аеродрома Никола Тесла, чијим путницима за Брисел, после безмало две деценије, први пут није била потребна виза за улазак у земље Европске уније. Србија је од тог дана, поново, на такозваној белој шенген-листи.
          Шта то за Србију и Србе значи?
          Одговор на ово питање зависи којој Србији и којим Србима је упућено. Ипак, једногласни одговор и „обичне“ Србије, и оне која представља политичку и сваку другу елиту, и оне национално опредељене, као и оне европско-грађанске провинијенције, био би: повратак на белу шенген-листу је као – повратак кући. Србија јесте одувек била и биће део Европе, кроз историју значајан њен чинилац, а „гето“ у који смо, због ратова, санкција и бомбардовања били затворени морао је једном да се заврши, можда није ни морао да траје оволико дуго, а да ли ће он бити забележен и памћен као мрља срама тој истој Европи која је Србију у гето била ставила, или Србији као евентуалном кривцу за бурну балканску драму, сва је прилика још дуго неће бити расплетено и одлучено.
          Слободно путовање без виза у земље Европске уније, осим конкретне могућности да велика већина младих први пут крочи ван граница Србије ( уколико то уопште финансијски буде могла да издржи, с обзиром на економску кризу која је погодила ионако осиромашену Србију у транзицији), безвизни режим значи и корак ближе пријему у Европску унију.Али, пре свега, једну ширу могућност за економску, културну, финансијску и сваку другу сарадњу са земљама Европе.Тој сарадњи, снажнијој и богатијој, убудуће ће моћи да дају печат и појединци, и групе, неометани условљеним кретањем. А то свакако није мало.
          На једном општијем плану, кад је реч о евро-атланским интеграцијама, безвизни режим тек је нешто што се подразумева, али ништа не мора да обећава. Па ни бржи пријем Србије у Европску унију, о чему уосталом владају подељена мишљења. Србија, и кад су њене унутрашње ствари у питању, била је увек подељена, тако је и кад је реч о  Европи. Оно што је извесно, јесте да свако у Србији, после две деценије назадовања и изолације, свакако жели напредак и пут у бољу будућност. У том смислу пут у Европу и њену породицу развијених, напредних земаља и за већину Срба значио би логичан избор, кад тај пут, бар кад је Србија у питању, није омеђен и условљен многим компромисима на које је Србија мање или више неспремна да пристане.Сарадња са Хашким трибуналом коме је Србија изручила безмало цео политичко-војни врх из минулих времена, дуго је била услов за било какав дијалог са светом. Српске институције годинама су приљежно сарађивале у хапшењу хашких оптуженика, али су из Брисела увек стизали нови и нови захтеви. Сада, двојицу одбеглих, а још неухапшених оптуженика Ратка Младића и Горана Хаџића, додуше више нико не поставља као услов ни за шта, али је питање – докле?
          Док је Србија изручивала своје грађане Хагу, догодило се Косово – под заштитом и благословом неколико великих светских сила отцепљен је део Србије, самопроглашен и од тих земаља признат као самостална држава. Србија и данас, и то не само њен народ, него и комплетна власт, не одричу се Косова, не желе да икад признају ту срамну независност, без обзира на став великих сила по том питању, и без обзира какав би то утицај могло да има на даљи пут Србије ка Европи. Међутим, у последње време питање српског признања Косова као самосталне државе, као услов за дијалог са Србијом – нико више и не поставља и то је оно што тренутно збуњује. Рекло би се да је тиме мукама Србије, кад су уцене и условљавања у питању, дошао крај и да нам је пут у Европу широм отворен.
          Ипак, да ли је тако? И да ли је Европа Србији једини избор?
          Геостратешки, и политички, Србија јесте део Европе, њој најближа, па  се питање избора не би требало ни постављати. Али, оно што Србију чини специфичном, и кроз историју, и данас, јесте управо то њено место које је увек било негде између Истока и Запада ( у свим њиховим еволутивним значењима), и то у свим сегментима: и политичким, и етничким, и културолошким. Стога су и осећања Срба према европском избору амбивалентна. Прецизни овдашњи хроничари су већ српску нацију поделили по том основу на „евро-сумњивце“ и „евро-оптимисте“. Чак се помиње и расписивање референдума о уласку у Европску унију, мада позивницу за то Србији још нико није уручио...
          Истовремено уз сарадњу са Европом, по свим могућим питањима и условима који су нам били наметани, српска власт се не одриче сарадње ни са неевропским делом света. Сарадња са Русијом јача ( мада многи то могу да крсте као кокетирање српске власти), а контакти са некадашњим такозваним „трећим светом“ скоро да су равни контактима са Европом. Можда Србија тиме жели да покаже да Европа за њу јесте логичан, али никако не мора да буде једини избор, ко зна.
          Реално, транзиција и приватизација је у Србију већ довела, као власнике, и европски и неевропски капитал. И то је истина која ће, извесно, одредити много тога, која ће трасирати пут Србији, хтели ми то да признамо или не. Новац је у свету одавно попримио својства божанства – он све може, њему се сви клањају, од њега све зависи... Да ли ће и Срби то схватити, остаје да се види. Засад, отворен нам је пут у Европу, да је походимо, обиђемо, видимо који то нови Бог светом влада и – пристанемо или не пристанемо на то.
          Не усуђујем се да предвиђам шта ће се десити и који ће српски избор бити у тој  новој-старој дилеми: материјална (земаљска) Србија или – она друга ( небеска, своја)...
_____________________________________

* Текст је објављен у марту 2010. године
         

Нема коментара:

Постави коментар