уторак, 30. август 2011.

Pobednica jubilarnih, dvadesetih "Pesničkih rukoveti"



Ovogodišnji pobednik jubilarnih, dvadesetih "Pesničkih rukoveti", konkursa koji organizuje Krajinski književni klub iz Negotina , jeste pesma "Pismo kćeri u tuđini", autora ovoga bloga, Todore Škoro. U konkurenciji brojnih poeta iz svih zemalja okruženja, ali i iz celog sveta, u konkurenciji raznih pesničkih izraza i stilova, izborila se "kći Smiljana" ( o kojoj pesma peva, prim. autora) svojom snažnom emocijom, satkanom u pomalo arhaičnoj formi tvorenoj "na narodnu" da do ovog prestižnog priznanja stigne.

Zahvaljujem na ukazanom poverenju organizatorima. žiriju, ali i svima vama, mojim vernim čitaocima koji ste takođe, onomad, verovali u ovu pesmu.

Seobe u ratu, seobe u miru, pečalbarske, ali i negeografske nego intelektualne, duhovne, emocionalne, usud su, čini mi se, više našeg nego ikojeg naroda na svetu. A svaka seoba je bolna. Onome ko odlazi, još više onome ko ostaje. A najviše, mišljah, majkama, njima seoba dece dođe kao prva smrt, posle koje ona druga, konačna, bude tek nešto neosetno, skoro željeno. Otuda, od te misli, od slike mnogih naših majki-čekalica bez nade, rodila se i ova pesma. Potekla, onako na narodnu, nalik tužbalici ili molitvi. I nije moglo drukčije. Izišla je iz mene, a sad, ovenčana nagradom Mokranjčevog i Hajduk-Veljkovog grada, prestala da bude samo moja, želim da ona bude dete svih majki koje čekaju svoje otišle kćeri i sinove. Darujem je njima, od srca.

HVALA beskrajno svima koji ste, svraćajući ovde, činili da istrajem ( i da još trajem) u poeziji, da joj se predam i pustim da me vodi.

Vaša Todora Škoro



Saopštenje organizatora konkursa “Pesničke rukoveti“

На овогодишњи конкурс пристигло је 682 рада из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Републике Српске, Словеније, Бугарске, Македоније као и из Аустралије, Француске, Аустрије, Швајцарске, Канаде, књижевника пореклом из региона. Жири у саставу проф. др Љубиша Рајковић Кожељац, председник, чланови проф. Томислав Милошевић, и проф. Слађан Михајловић, изабрали су троје финалиста међународног фестивала поезије „Песничке руковети“: Тодору Шкоро из Београда и песму Писмо кћери у туђини, др Рајка Глиба из Задра и песму Силазак као успон, Бранку Војиновић Јегдић из Подгорице и песму Тавани.

Жири је похвалио следеће ауторе: Душана Ружића из Параћина и песму Очев виноград, Приможа Весника из Љубљане и песму Теснац у срцу славенских судбина, Невену Бошњак Чолић из Београда и песму Опстати, Сузану Ступар из Приједора и песму Дневник предвечерја, Сенахида Незировића из Тузле и песму Бранко Миљковић, Ани Стојкову Иванову из Пловдива и песму После ноћи, Милоша Маринковића из Ниша и песму Да не постоји киша, Милана Јанковића из Пожаревца и песму Жижак - атеиста, Гордану Радовановић из Бања Луке и песму Завештање и Драгану Ђурковић Тошић из Чачка и песмуТражим зрно у човеку.

Жири је одлучио да је овогодишњи лауреат међународног фестивала поезије „Песничке Руковети“ Тодора Шкоро из Београда и песма Писмо кћери у туђини.

Сви одабрани радови биће објављени у посебном е-боок издању часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња а часопис прослеђен ауторима који су у њему заступљени.

Завршна смотра фестивала, додела награде и представљање победника пред неготинском публиком одржаће се у другој половини месеца септембра.

______________________________________


I još jednom, da se podsetimo...

ПИСМО КЋЕРИ У ТУЋИНИ


Ослушни кћери Смиљана


Пропупели бехар те опет невиношћу зове

да руком руменом га као некад милујеш

Да на груди девојачке га свијеш уздрхтале

и скријеш тако жар пред драганом својим


Ослушни кћери Смиљана


Испод стрехе песма две загрљене кумрије

што не умеју да поју ако остану саме

Оне ти дане мајци јадној и самотној веселе

док твоје скуте беле замишљам усред таме


Ослушни кћери Смиљана


Жалобно цвили наша стара капија чекалица

кад је тек путник намерник отвори место тебе

и оде брзо погнута лица напојен водом и болом

који ова старица не уме са скрије


Ослушни кћери Смиљана


Све радости за којима си на далек пут пошла

И ако ти и сад умилније од кумрија поју

И ако те ни бехар ни завичајни ветар не зову

Нека ти је проста ова жеља мајчина


Ослушни кћери Смиљана.


_______________________________________

недеља, 28. август 2011.

Uslišena molitva


Blago razdvojenih usana romorio je molitvu, bezglasno. Hiljaditi put ? Ili više? Nije znao. Osećao je da mu je jezik već skoro utrnuo od brzog, neprestanog pomeranja, tvoreći u ustima reči molitve kao kad bi ih izgovarao glasno, samo se one nisu čule. Čuo ih je samo on u glavi, u duši kao da još nije, zato ju je ponavljao, predano, očekujući da ga ta kratka molitva od samo par reči umiri, mir mu je bio potreban iznad svega.

Nekoliko meseci je prošlo otkad je došao u taj najudaljeniji, najzabačeniji manastir, veoma skroman i nekako kao zaustavljen u vremenu. Namerno je birao baš takav kad je zalupao na dveri tog božijeg doma, pa ipak, bio je malo iznenađen ugledavši metalne krevete pokrivene slamaricama i monahe kako se umivaju polivajući jedan drugog vodom iz krčaga ispred konaka. Ovde je sve bilo istinski skromno i istinski staro, kao da gleda one crno-bele fotografije od pre čitavog veka, ali mu je to odgovaralo. Slika tihih, krhkih monaha koji kao da lebde a ne hodaju manastirskom portom, ostaće mu zauvek u sećanju, dok je neodlučan, skoro uplašen, stajao pred igumanom oštrog i bistrog pogleda.

„Zašto hoćeš da ostaneš?“, pitao ga je sedi starac pogledom mu prodirući u dušu da je bilo skoro bolno.

„Želim da nađem mir“, zamucao je.

„Svi žele. Retki ga nalaze. Pa i ovde. Veruješ li da ćeš ga ti naći?“

„Ne znam. Znam samo da sam ga tamo izgubio, zato sam odande i otišao. Možda ga ovde i ne nađem, ali ću bar sačuvati dušu. Tamo bih i nju izgubio“

Klimao je sedom bradom dugo kao namerno držeći pridošlicu u tom skoro neprijatnom položaju, a onda se bez reči okrenuo i pošao prema maloj drvenoj crkvi.

To je bilo sećanje koje će nositi uvek, ma šta da se desi. Čudna dobrodošlica? Ili prezir? Otpor prema svemu što dolazi spolja, zaprljano, ružno, samoljubivo u vrhunskoj potrebi da pomogne samo sebi... Nije znao šta je od toga starac pomislio, ali ga bar nije odbio. Uskoro, do njega, zbunjenog, ostavljenog nasred dvorišta, došao je mlad monah i skoro neprimetnim klimanjem glave pozvao ga da krene za njim.

Sobičak od tek nekoliko metara kvadratnih, sa metalnim krevetom i ispupčenom, prepunjenom slamaricom, drvenom stolicom kraj njega i raspećem iznad uzglavlja na zidu dočekao ga je skoro nevoljno, činilo mu se, možda zbog premalo svetla koliko je moglo da prodre kroz majušni prozor na zidu, visoko postavljen, skoro uz tavanicu, tako da se pogledom na njega moglo videti samo parče neba.

„Samo parče neba, to sam ustvari i hteo...To i ništa više. I mir, ako mi je suđeno da ga nađem“, mislio je kad je ostao sam dok su se vrata za mladim monahom tiho zatvorila. Niko mu nije zakucao niti ušao čitav dan. Čuo je samo ritmične udarce sekirom, nekad slabije, nekad snažnije, i to ga je uspavalo

.

Zvono za večeru odjeknulo je praznim dugim hodnikom, a šarke na metalnim vratima na kraju zakloparale su i zaškripale kad ih je debeljuškasti dobroćudni stražar otvorio da propusti njih desetak iz bloka C prema menzi. Adama, koji je bio pretposlednji u tom nizu dodirnu blago po ramenu i skoro očinski mu reče:

„Ovo je tvoja poslednja večera ovde. Neka se više nikada ne vratiš. Bio si dobar zatvorenik, takvog ne pamtim. Voleli smo te i svi mi, stražari, i osuđenici. To ti nikad nisam rekao, sad želim da ti kažem. I da si dobar čovek, to hoću da ti kažem“, govorio je, a na Adamov začuđen pogled jer on je bio jedan od onih stražara koji nikada nisu pričali sa zatvorenicima, samo je oborio pogled.

„Da, bio si dobar...Dobar si čovek, mislim...Skoro da ne mogu da verujem da si mogao da...“ Onda se ućutao, spetljao, pocrveneo pa brzo mahnuo njemu i ovom iza njega da prođu, kako bi opet zaključao vrata.

U menzi su svi znali da sutra izlazi. Posle sedam godina provedenih zajedno sa njima skoro da mu je bilo žao što ih napušta, svašta je od njih naučio, mnogo čemu je i on njih poučio, upoznao ih u dušu tako da sa mnogima nije ni bilo potrebno da razgovara, razumeli su se ćuteći. Bili su svi nekako veseli, znao je da je to zbog njega, zbog njegovog izlaska na slobodu i zato im je bio zahvalan, znao je da to nije poza, jer ma čiji izlazak odavde bio je znak za svakog od njih da ima nade, da život negde tamo postoji i čeka da mu se vrate. Adam međutim nije mogao da se otme rečenici „ne mogu da verujem da si mogao to da uradiš“ izrečene maločas. Brujala mu je u glavi dok se opraštao redom sa svima, obećavajući jednome da će da prenese pozdrave, drugome da će da poruči ženi da promeni advokata i da obiđe staru i bolesnu majku.

„Ne mogu da verujem da si učinio to!“

To isto rekla mu je i žena pre sedam godina kad mu je bila u poseti, u tom istom zatvoru, jedini put. Više nije došla. Nije mogla da poveruje ni da nije ni da jeste učinio to, pa ga je napustila, iselivši se u drugi grad sa decom koju nijednom nije poslala da ga vide. Da li joj zamera? Da li zamera dobroćudnom stražaru koji posle sedam godina kaže da ne može da veruje da bi on bio sposoban da to uradi. Da ubije čoveka. Za to delo je bio optužen i posle dugog i mučnog procesa gde je bilo možda nedovoljno dokaza za tu tvrdnju, ali mnogo manje dokaza da je nevin, dobio je deset godina zatvora. Nije se žalio. Nije imao snage. A nije ubio, ali je to znao samo on, zato je bilo teško poverovati u to, i njegovoj ženi, i stražaru, verovatno i ostalim zatvorenicima sve ovo vreme, mada oni među sobom nisu govorili na taj način pa nije mogao to ni da zna.


„Ubili ste čoveka?“ pitale su oči s mukom se naprežući da se ne rezrogače dok su gledale njegovu molbu za posao.

„Odležao sam u zatvoru kaznu od sedam godina za to delo“, odgovori mirno gledajući te oči.

„Ubili ste, znači?“

„Robijao sam, znači“

Ustajao bi i odlazio, ostavljajući tako brojne razrogačene oči bez odgovora u koji svejedno ne bi poverovale. Ljudi su verovali u ono što su hteli i on tu ništa nije mogao.

Iako je za zatvorskih sedam godina bio naučio tri zanata, a fakultet matematike dovršio (što mu je omogućila zatvorska uprava kao primernom štićeniku), iako sa trideset tri godine nije bio ni prestar da tek sa nekim poslom počne, pitanje koje bi se isprečilo na njegovom povratku u život „znači, ubili ste“, nije mu dalo dalje od zida nepoverenja, odbijanja, zgražanja skoro. Prestao je da traži posao. Pokušao je da sebi olakša odlazeći par puta na skupove bivših zatvorenika, ali ni tamo se nije dugo zadržavao jer su nastojanja ekipe psihologa bila usmerena u pravcu pokajanja osuđenih, suočavanja sa njihovom krivicom, a on jednostavno tu nije imao šta da traži. Nije ubio, nije bio kriv i to je jedina istina koju je uspeo da sačuva, jedino njegovo blago u životu, mislio je, ali kad god bi to izgovorio, shvatao bi da to bogatstvo postaje balast, nevolja skoro. Nije više zato ni izgovarao tu rečenicu. Ustvari, prestao je i da razgovara. Ma s kim. Povukao se u kuću, ćutao i jedino što je činio pravio je sitne komade nameštaja koje bi potom, krišom, noću, ostavljao ispred siromašnijih kuća na periferiji, i brzo se sklanjao. Želeo je da veruje kako je koristan, kako nekome znači što je živ, što ima zlatne ruke.


„Imaš zlatne ruke“, reče mu mladi monah dok ga je, sedeći u hladu ispod manastirske kruške, gledao kao glača drvenu klupu koju je bio tek napravio. “ Gde si to naučio?“

„U životu. Onom tamo“, odgovori.

Postzatvorska odiseja u spoljnom svetu naučila ga je da je bolje da bude neodređen. Nije imao nameru da krije, igumanu je ispričao svoj život, zapravo poželeo je da mu ispriča, ali ga je on, isto kao ono kod dolaska na kapiji, prekinuo:

„ Nisi ubio, kažeš? A odležao si? Dobro...“

I opet ga je pogledao onim svojim pogledom koji bolno prodire u dušu i dodao:

„Nije na čoveku da sudi. Samo Gospod to sme. Idi sad. Treba da ideš“.

Pošao je, smušen, prema trpezariji, bio je njegov red da postavi za večeru, kad ga iguman pozva.

„ Nisi me razumeo. Mislio sam da treba da ideš odavde, da se vratiš tamo, tamo gde su ti dužni osudom kojom te proganjaju, da im je oprostiš. Ovde nisi nikom dužan. Ni bratiji da im praviš nameštaj, ni Bogu, to vidim iz tvog pogleda. Njima jesi. Dužan si im da povuku svoju osudu, da se pokaju, da te prgrle a i da ti njima oprostiš. Ali je rano za to. Niste spremni ni ti, ni oni. Zato ostani ovde još neko vreme. Svevišnji će već dati znak za tvoj povratak .“

Shvatili su tako, i iguman i Adam, da od njega, novog iskušenika, istinski monah nikad neće biti i Adam nije znao da li ga je ta činjenica umirivala ili onespokojavala. Tek, divio se tom sedom starcu kako je lako, i jednostavno, shvatao istinu, prihvatao je i tako se činilo da upravlja njome, da upravlja sudbinom čak, kao što upravlja tim manastirskim bratstvom. Upitao ga je jednom kako to uspeva.

„Ne opirem se. I imam strpljenja. I umem da praštam, sebi i drugima. Sve to što ti ne umeš i teško da bi ikad naučio. Zato ti i kažem: idi, ali tek kad dođe vreme...


„Kad dođe vreme, kad dođe vreme... stalno govoriš: kad dođe vreme... Kad će da dođe, je li sad vreme da mi ispričaš svoj život, ceo, a ne samo u delićima?! Hoću da znam sve, inače neću ući u taj tvoj život zauvek, da znaš...“

Gledao ju je tako rasplamsalu, vatrenu, kako po ko zna koji put, i na razne načine, pokušava da od njega dobije „celu priču o njegovom životu“. Zasmejavalo bi ga to, a nju ljutilo, pa se durila dugo. Skoro da nije mogao da u toj razdraganoj, poletnoj ženi prepozna ono slomljeno biće koje je, u jesenji sumrak, polugolo i boso, uplakano, zatekao kraj reke gde je skupljao suvarke za potpalu manastirskih peći i za koje nije shvatio šta smera nego se samo pitao šta žena sama traži u toj pustoši, sve dok nije naglo, bez dvoumljenja skočila u mutnu i brzu reku. Skoćio je za njom odmah, izvukao je za dugu umršenu kosu na obalu i tako mokru i drhtavu odneo u manastir.

„Sećaš se da sam ti govorio kako Gospod uvek pošalje znak. Poslao ga je“, prvi put nasmešen, promrmljao je iguman gledajući Roksandu kako se oporavlja, i kako joj se jedino kad se Adam pojavi u njenoj sobici, lice ozari.

Adamu, spremnom da protivreči i da se brani, iguman bi samo odmahnuo i izlazio, ostavljajući ih same u polumraku ćelije gde bi mu ona u duge večernje sate govorila o tragediji u kojoj su joj stradali otac i brat, posle čega nije želela da živi, a on bi je dugo i nežno držao za ruku, sve dok se jednom nije usudio da kaže:

„Želim ja da živiš. U mom celom životu. Zauvek.“

Sva bratija ih je ispratila poželevši im sreću, a stari iguman je Adamu na polasku rekao:

„Ona je imala paklena iskušenja, u tebi vidi spas, zato biraj momenat kad ćeš joj sve ispričati o svom usudu. Možda bi sve razumela i sad, ali je ipak bolje da joj to kažeš kad dođe vreme. A Bog će ti i za to poslati znak. „

Bilo mu je teško da Roksandi prećutkuje, krije, vešto izbegava odgovore o svom životu, ali Adam jednostavno nije znao da li je došlo vreme da joj sve ispriča, bojao se hoće li mu verovati, suviše njih u njegovom životu „nije moglo da veruje da bi on ubio čoveka...“


„Došao je“ – promrmljao je tiho toga dana.

„Ko je došao?“ bila je zbunjena

Uzdahnuo je.

„Došao je momenat da sve saznaš. Stigao je hitan poziv iz tužilaštva i policije, moram odmah tamo...“

„Pa ti nisi ništa učinio!“ vrisnula je, a Aadm je shvatio da prvi put od one kobme tragedije čuje da neko njemu izgovara tu rečenicu i to tonom apsolutnog verovanja u to.

„Ne znam, videćemo. Spremi se, idemo zajedno.“

Tužilac ih je primio odmah, bio je tu i šef policije, a uskoro je stigao i sudija, onaj isti koji je Adama osudio na deset godina za ubistvo. Gledali su se među sobom i u pod naizmenično, a onda je istražni sudija progovorio:

„Pogrešili smo, strašno smo pogrešili... Ubistvo na obali za koje ste vi odležali sedam godina počinio je neko drugi. Priznao je, kad je uhvaćen zbog novog ubistva. Sve je detaljno opisao i pružio neoborive dokaze u istinitost tog iskaza... Šta da kažem...greška... jako nam je žao...

Adam ga je mirno slušao. Sudija, skrivajući neugodnost, nastavi:

„ Možete tužiti državu za odštetu. Dobićete veliki novac za tu nepravdu... Značiće vam to u vašem novom početku u životu. I naravno, mediji su vam na raspolaganju u ovom vašem slučaju rehabilitacije... sve što želite. Ali eto, događa se. Greške se događaju...

Adam podiže pogled sa njihovih usplahirenih lica na Roksandu koja je stajala iza stolice na kojoj je sedeo. Niz obraze su joj bile već bile skliznule dve suze, ali joj je lice bilo svetlo, mirno. To je bila jedina nagrada koju je čekao celog života.


Todora Škoro

_________________

петак, 26. август 2011.

Dužna


Dužna


Ne dam ni pola obola

ovako ohola (spolja)

a od bola slomljena

živa tek napola

kad tebe nema

Ne dam ni pola obola

čamdžijo okrutni

moga bola

moj Harone

sa Aherona pola me vrati

pa nek’ me ubije pokora

zbog greha i smeha

ohola

Ne dam ni pola obola

ovo je moja obala

ja hoću život celi

a ne napola


Todora Škoro

Među koricama dnevnika


Stajala je tik uz kolovoz, skupljajući haljetak koji bi joj zalepršao oko vitkih, skoro mršavih butina uvek kad bi mimo nje prošao kamion ili kakav veći i brži auto. Zakoračila bi tad unazad ubadajući tanke štiklice u obronak kraj puta, s mukom ih onda izvlačila gubeći ravnotežu i mrmljala nešto, izvesno psujući. Bila je mlada. I lepa.I imala je tužne oči. To se, međutim, nije moglo videti izdaleka. Sumrak i brzina kojom su vozači zamicali svojim automobilima činili su da ona već dugo pokušava da zaustavi nekoga, bezuspešno. Petar je gledao devojčine pokušaje ispijajući ohlađenu duplu kafu u bašti restorana kraj magistrale, gde je i ona do maločas sedela, gde je i uočio da je mlada i lepa. I da ima tužne oči.

Za stolom nedaleko od njegovog pila je sok i čitala nešto iz sveske, nalik rokovniku, čitala pažljivo, i čitajući sve više, izraz joj je postajao sve tužniji. Mogao je nesmetano da je posmatra, da gleda tu transformaciju jer ona nije ni na šta drugo obraćala pažnju osim na tu svesku na svom krilu. Uočio je da je sa kratkom haljinicom i neudobnim cipelama sa štiklom obučena prilično neprikladno za nekoga ko se našao na dosta pustom magistralnom putu, bez svog auta, za nekoga spremnog da stopira.

„Povešću je kad krenem“, pomisli dok je kretao ka toaletu.

Vraćajući se prema parkingu, vide da devojke više nema. Neko je izvesno već bio povezao.

Ušao je u svoj kamion, pustio muziku i ubrzo zaboravio na lepu mršavicu tužnih očiju. Mislio je već na kraj putovanja, na toplu večeru koja ga čeka kod kuće i na svoju Mari, pa je instiktivno dao gas. Ali kako se sumrak brzo spuštao vidljivost je postajala sve manja, pa Petar ipak uspori. Na usponu pre grada, daleko pred sobom uoči nešto na kolovozu, na tren pomisli da je ranjeni jelen, izdaleka je video da se to na putu pomeralo. Približivši se, vide da je to nago žensko telo, zgrčeno nasred puta, drhtavo. Na par koraka od povređene devojke ležala je rasklopljena kožna crna sveska, ali bez listova koji su se, potrgani i zgužvani, razletali svuda okolo.

Parkiravši kamion iziđe i brzo pritrča devojci tužnih očiju. Bila je povređena, iz usta joj je tekla krv, a kad progovori, ispljunu dva zuba.

„Odvezite me, molim vas, u bolnicu. Ja sam dobro, ali želim da sačuvam

bebu“.

Bila je lepša nego što je mislio. I mlađa.Usput mu je ispričala da je tu, u tom restoranu na Magistrali trebalo da se vidi sa Njim, On je otac, naravno da je on, ali je stalno zauzet, putuje, političar je, pa zato je rekao da dođe tu, u blizinu tog malog grada, da ga čeka, i da će sve da se dogovore, da će da joj tad kaže dokle je stigao sa razvodom, da će da se dogovore o njihovom venčanju...I ona ga je čekala, najpre radosna, a posle sati čekanja tužna, sve tužnija. Onda joj je javio da krene nekim prevozom prema gradu, da će je on tamo čekati, pa je zato ustala i stopirala. Zaustavio joj se veliki crni automobil. Ušla je. I neka je ne pita ko je unutra bio, šta su joj radili, ništa neka je ne pita, samo neka je odveze u bolnicu ako za bebu nije kasno...I drugo mu ništa neće reći.

Petar je nežno podigao mršavo devojačko telo, uneo je u kabinu, a onda iz jakne izvadio telefon i pitao da mu kaže broj tablica ili opis kola koja su je povezla.

„Zaboravite, dobri čoveče, zaboraviću i ja, i ovo putovanje, i ovaj grad, i sve što se desilo. Tako je najbolje.“

„Šta je bilo u crnom rokovniku?“ upitao ju je tiho.

„Šta mislite? Naša priča, moja i njegova, moj dnevnik...“

Na devojčino insistiranje da je samo ogrnutu njegovom košuljom ostavi pred kapijom bolnice, a da ne ulazi sa njom kako ne bi imao problema, najpre se protivio, pa najzad pristao.

Kod kuće, Mari ga je čudno posmatrala kako je, gledajući lokalne vesti, škrgutao zubima i tiho a besno psovao. Sa ekrana se, u najskupljem odelu, u pratnji supruge koja se vešto, skoro profesionalno osmehivala u kamere, šepurio vremešni ministar za porodične odnose, rodom iz njihove varoši, dok je objašnjavao kao su porodica i tradicionalne vrednosti stub uspešnog društva i da je on vrlo ponosan što se u njegovom rodnom gradu koji je baš toga dana posetio, rađa sve više dece, a u minuloj godini nije razveden nijedan brak.

Smračen, grubo se javio na telefon koji je uporno zvonio.

„Gledate li ga? Čujete li kako lepo priča o porodici, o deci? Morala sam da se javim da sam dobro, kad sam već našla vašu vizit-kartu u džepu košulje. Beba nije dobro, nje nema više... I hvala vam još jednom, dobri čoveče.

Petar uzdahnu i isključi televizor.

„Sve same laži“ odgovori na ženin upitni pogled. Otišao je na spavanje bez večere, ali su mu san dugo otimale tužne velike oči i potrgane stranice dnevnika kako se razleću po putu.


Todora Škoro

_______________________

четвртак, 25. август 2011.

Na pustoj međi


Na pustoj međi


Kao ljuske oraha

izbrazdani okrugli

otvrdli od duvana i rada

žuto smeđi poput tog

oraha na međi

strikove i naše njive

Takve ih pamtim

te prste dedine

dok zalud tražim krošnju

u poljima nekada našim

i spojenim i razdvojenim

orahom stoletnim

koga poseče lani rekoše mi

moj brat

Kako da sad dedu pamtim

kako da ga se setim

kad nema koštunjavih plodova

da ih međ prstima mazim


Todora Škoro

среда, 24. август 2011.

Tajna


TAJNA


U šaci stisnutoj

sva snaga Kosmosa

u oku i zvezda najdalja

u grlu reč svemoćna

neizrečena

srcem otkrivena tajna

kad zavlada

tamo na kraju vremena

kad zna da ne umire

nego se rađa


Todora Škoro

недеља, 14. август 2011.

POSLEDNJA

„Još jedna, još samo jedna pa krećem...“ Skoro da nije ni mahnuo, nego je tek podigao vitki, od lošeg duvana požuteli kažiprst, a umorni stari konobar je već kretao prema njemu noseći u ruci čašu najljuće rakije. Spustio je piće na sto, ali ovog puta mu ništa nije rekao, nije ga pogledao ni prekorno, ni molećivo, a umeo je to. Jednom, ispričao mu je kako veoma liči na njegovog sina, davno otišlog negde na kraj sveta, gde se izvesno propio ili nekako drukčije propao, pa više ni ne piše. Tada, nije ga ganula ta priča. Nije razumeo tugu oca zbog sinovljevog posrnuća. Posrnuće sina već jeste. I sam je bio posrnuli sin, posrnuli čovek. Nije mu zato trebalo da ga neki ostareli tužni konobar na to podseća. Seta i brižnost starca koji mu je poslušno donosio „još jednu“ u njemu su znali da izazovu neki nerazumljivi gnev pa je tog starog kelnera više mrzeo što je ovaj više nežnosti prema njemu pokazivo. Ne, međutim i ovoga puta.

„Pričaj mi o sinu“, reče mu tiho.

Starac se zbuni. Ćutaše neko vreme.

„Pričaću ti onda ja. O sinu. I o ocu. Pričaću ti priču koju možda znaš. O sinu koji nije bio dovoljno dobar ocu, o sinovima koji nikada nisu dovoljno dobri očevima. O ocu kome gordost ne dozvoljava da prigrli i voli sina, makar on i ne bio dovoljno dobar, iako zna da sinovi treba da se vole, oni nisu kao prijatelji, prijatelje ceniš...I onda, tako razdvojeni, tako udaljeni svoje bolove utapaju u još jednoj, i još jednoj. Sve do one poslednje... Razumeš li tu priču, starče?

Ćutao je pognut.

„Ova koju si mi sad doneo poslednja je čaša moga oca. Čaša za njegovu dušu. Juče sam ga sahranio. Seljani su mi s ustezanjem priznali da je govorio godinama kako je ljut na mene, a ja, ja sam moj dobri starče, pod njegovim jastukom našao sliku nas dvojice iz mog detinjstva na kojoj me snažno grli i na kojoj se u njegovim očima vidi ljubav, a ne ponos...

Suze kanuše na drhtave staračke ruke.


Todora Škoro

петак, 12. август 2011.

Putniku


Govorio si

o veličanstvu ruskih stepa

o ćudima Nila

o besramnosti Poljakinja

i o Tajlanđankama bez srama

o ratovima u šumama Konga

i o pariskoj sezoni mira

Govorio si obično

kao o lepom danu

mazeći me po kosi ushićenu

i govorio da ne znaš kako

ali da sve to ponovo nalaziš

u mojim očima

dok u hladu naše trešnje

majski suton čekamo

Govorio si lepo o svetu

opraštajući mu ono što ti je dao

zahvalan na onome što ti je uzeo

Čujem i sad tvoj glas

koji me je mesto zagrljaja čvrsto držao

i pokušavam da bar ponekad

u nekom oku nađem

odsjaj meseca u mirnoj vodi

kojom si otplovio


Todora Škoro