уторак, 15. јануар 2013.

БОЖАНСКО И (НЕ)ЉУДСКО У УМЕТНИКУ


Рече ми Пријатељ како је минулих дана ( а поготово у јучерашњем, некако посебно „књижевном“ дану) остао запрепашћен количином гнева, зависти, злобе, сујете и сваког другог зла међу писцима. А мислио је, каже, да су уметници попут бога, да су оличење врлине, увек.
            Покушах да се глатко извучем рекавши како су и писци људи, с манама, као и други.
            „Чак и они чија су дела увек пуна врлине, скоро божанска?“, упита.
            „Чак и они“, рекох невољно.
            „Боже, каква је то онда казна и осуда! Живети у таквој лажи, проповедати љубав, на пример, а мрзети комшију или, чак, ону која те је родила... А има и тога, је л' да?“
            „Вероватно“, рекох постиђено.
            Покушах да му објасним да је писац (као и сваки уметник) благословен тренуцима у којима скоро досегне божанско, али да су то само тренуци, инспирација, дар, и да тада он ствара. А да, кад ти моменти прођу, он бива проклетник коме сопствени пад у (не)људскост бива још тежи него обичном смртнику, јер је  осетио какво је блаженство у висинама и милина топлоте Божије искре које се, ипак, не могу увек задржати. Није им дато.
            „Чему онда уметност? Ако се, стварајући  је, не постаје бољи човек. И – може ли, икад, да уметност утеши, да узвиси и да од  уметника, и кад доживи пад из усхићења у обичност, створи доброг човека?
            „Може“- рекох.
            Објасних му да они зли, охоли, сујетни које је чуо ових дана нису међу таквима, да они још нису успели да  у својим тренуцима „пада“ у себи задрже сећање на божанску искру којом су, понекад, благословени. И немају у себи наду и устрептало ишчекивање тог новог момента уздигнућа које би их држало бар добрим људима, ако не божанскима све њихово време. И онда када, благословени, стварају, и онда када тог надахнућа нема.
            „Има, значи, и таквих?!“, радосно ускликну мој Пријатељ.
            „Има, наравно. Само, они су тиши, неприметнији...“
            И, то су духовни људи, мислила сам у себи. Њих има и међу уметницима, али и међу неукима, наизглед обичнима. Не рекох му, међутим, да писац, ма колико га надахнуће обилато  служило,  може да буде проклет да до духовности (о којој је, и не знајући то, у овом разговору причао мој Пријатељ) – не стигне никад.
            Нисам могла да му то кажем. Он мене доживљава као писца. Понекад, сведок је мога пада у (не)људскост. Али верује у моје уздигнуће, можда и више од мене. Хвала му, хвала том дивном човеку коме не треба уметност да би био божији човек. Он је то и без ње.

Тодора Шкоро
_______________.

3 коментара:

  1. "Он је то и без ње" :)лијепо!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала, Бериславе... Као добар писац, већ и сам знаш да нејлепше буду једноставне ствари. И оне - истините. :)

      Избриши
  2. * Jeste dobro,odlično i dragoceno ono što je od Boga *

    * Treba znati da onaj što ovo piše,jeste u svemu manji u odnosu na vas * Delovanje na povratak ljudi u svoje zemlje koji su u evropi i svetu * Na umu imati da,vlasti naše zemlje,vlasti u svetu i vlasti u evropi,jesu vlasti od Boga kroz narod postavljene * Ohrabrenje od strane vlasti i države da hoće biti mnogo bolje narodu u našoj zemlji * Ti sve možeš * Bog jeste sa vama * U tvom srcu jesu reči isceljenja * Ti si dragocen(a) u mojim očima,veli Gospod * Otvori svoje srce * Onaj narod koji je mali,ustvari jeste veliki narod * Vi ste predivni,i ono što je u vama,dar je od Boga * Znajući koliko ste veliki i veličanstveni pred Gospodom,malo po malo,sve veći broj vašeg,i naroda evrope i sveta,vas će prihvatiti * Vi imate um Božiji * Ne bojte se nevolja što ponekad naidju * U svakome danu,nova je milost Gospodnja * Sa potpunom slobodom,ohrabrujte svoj narod * Vi znate kako da delujete,jer nad vama jeste ruka nevidljivog Boga * Večna je ljubav Gospodnja * Neka vas vodi ono što je ponizno,i o ovome govori Bog * U ime Gospoda Isusa Hrista,na svemu i za sve,Bogu i nebeskom Ocu slava i hvala *

    ОдговориИзбриши