Kolumna
Todore Škoro: Kad ljubav pobegne kroz prozor
Verujem da nema onih koji ne znaju
da se, kad beda zakuca na vrata, događa istina iz naslova ovoga teksta, kako
izreka kaže. Beda je, doduše, relativan pojam, ali je na globalnom nivou
obznanjeno, ima tome već pet-šest godina, kako je počela velika svetska
ekonomska kriza, počim je termin „beda“ dobio i sasvim legitiman status.
I zbilja je tako, bar što se velike
većine svetske populacije tiče. Manjina je ostala bogata, kao i uvek. Zapravo,
još је bogatija nego pre. Ali, neću o njima,
bar ne eksplicitno.
Hoću o ljubavi, onoj koja pobegne
kroz prozor.
Treba li statistika da nam kaže da
se, u doba nemaštine, brakovi kao uobičajeni
rezultati
ljubavi razvode više nego inače? Treba
li štampa, u svojim crnim hronikama, da
nam potvrdi da se ubistva, pljačke, prevare događaju češće i više, ne samo
prema nepoznatima nego i prema rođacima, prijateljima? Treba li učestali
fizički sukobi najmlađih po školskim dvorištima, koji umeju da rezultiraju i
smrtnim ishodom, da nam nešto kažu o toj deci, frustriranoj, agresivnoj preko
svake mere, ne zbog nedostatka para nego zbog nedostatka pažnje i ljubavi? Ali
oni to često ne znaju, a ni njihovi roditelji, nažalost...
Nije
novac taj koji će od deteta napraviti čoveka, nego lepa reč, razumevanje,
ljubav.
Ona ljubav koja je pobegla kroz
prozor.
Opisujući jednu prošlu krizu,
scenarista ovdašnje tv-serije je napisao ovakav dijlog bračnog para, uplašenog
pred nastupajućom bedom:
„ Dušo, kako ćemo bez para?“ – pita
On.
„ Nije pitanje, dragi, kako ćemo bez
para, nego kako ćemo bez – duše“, kaže Ona.
Ostajemo li, nužno, bez duše onda
kada i blagostanja nestane?
Ili, jedno bolje pitanje: kako
sačuvati dušu (i ljubav!) uprkos bedi oko nas?
Ovde zastajem, jer kratkog, jedinstvenog,
apsolutno ispravnog odgovora nema. Ali je najvažnije da svako pokuša da do
njega dođe, da proba da odgonetne koji je to njegov lični put koji će ga spasiti od očaja i beznađa, od
straha i strepnje za budućnost, svoje i svoje dece, uvećanu do besmisla
činjenicom da se nema dovoljno materijalnog blaga da bi se živelo opušteno i
mirno.
Ako bih sad rekla da miran san i mirnu
javu obezbeđuje čista savest, moralna ispravnost, požrtvovanost za druge,
pravednost koja nas u životu vodi i (opet!) – ljubav prema svetu, rizikovala
bih da mi oni ekonomski najugroženiji bar opsuju pola familije, ako ne da me
gađaju nečim, ako bi me sreli. Neka. Opet ću im reći da nisu u pravu, da to što
su očajni i nesrećni nije zato što im se (kao i većini) ispraznio novčanik, nego
zato što su dozvolili da im se – isprazni srce.
Teško je, ali nije nepremostivo
„imati pa nemati“. Teže je čini mi se, mentalitetu ovoga naroda, priznati pred
drugima, ogoliti se - da nemaš, da nemaš kao pre. Pa se sve češće čuju razni
izgovori kako više ne bismo jedni drugima išli u kućne posete, tako uobičajene
nekad. Jer, uđeš li prijatelju u kuću,
videćeš da još uvek ima stari, a ne LCD televizor, videćeš mu pohaban tepih,
uočićeš, krajičkom oka, i olinjale kućne papuče u čošku u predsoblju. I nema
veze što je i kod tebe situacija preslikana, ni ti ni tvoj prijatelj nećete
dozvoliti da onaj drugi to vidi.
Umesto
stvarnih susreta, zato se biraju
elektronski, virtuelni, oni gde svoju „stvarnost“ možeš da predstaviš po
svojoj volji, a ne onakvom kakva ona jeste. Internet društvene mreže zamenile
su porodicu, prijatelje, istinske susrete, razgovore, zagrljaje... U svakoj
kući bar neko (a često i svi) sede za svojim monitorima, razmenjuju misli i
osećanja sa nepoznatim „prijateljima“, umesto sa bližnjima. Izbegavaju čak i
sopstvenu ženu (ili muža), zabrinuti, tmurni, očajni, uplašeni da će završiti
gladni, na ulici. I retko će pomaziti decu (možda samo prvih dana u mesecu,
onih kad „legne plata“pa su „svi srećni“), ženu još ređe, čini mi se, jer žene
su tek još više zabrinute za opstanak porodice. Ne shvatajući, ni jedno ni
drugo, da takvim ponašanjem ne obezbeđuju opstanak nego propast.
Pa, može li drukčije, pitamo se?
Može. Ali sve zavisi od čoveka, od
njegovog unutarnjeg bogatstva, pre svega.. Ako
sada ovde ispričam jednu drukčiju priču znam da će malo njih poverovati
da je istinita, da se i tako može. Većina će verovati da je to jedna od onih
urbanih legendi smišljenih da nam zlo u kome smo ne padne toliko teško. Ipak,
ispričaću je:
Usamljeni stari bračni par koji je
mnogo ekonomskih kriza i ratova preživeo, ovu poslednju je dočekao kao nešto
uobičajeno. Ipak, zbog sve manjih i neredovnijih primanja i u njima dvoma
nekako se stvorila strepnja. Smanjivali su porcije sa hranom, odrekli se
izleta, novih toplih šalova pred zimu, čak i lekova koji nisu baš neophodni,
ali su, uvek, kao i svih zajedničkih pedeset godina, gde god pođu išli držeći
se za ruke. Jedne večeri, ona je tiho predložila, on prihvatio, dok su gledali
te bele loptice na ekranu kako iskaču, da i oni kupe srećku. Kupili su je i
određenim danom u nedelji, držeći se za ruke, gledali izvlačenje. Jedna, druga,
peta nedelja – ništa sa njihovog listića. I on i ona počeli su, međutim, da
osećaju neku dotad nepoznatu želju, neku čudnu „glad“ za dobitkom. A onda
sreća! Svi brojevi sa listića koji su ono onomad kupili bili su izvučeni!
I radosni, ali i uplašeni (šta će oni
sad s tolikim novcem!) otišli su do centrale lutrije, pokazali svoj, već izgužvani
listić, a onda ih je mlada službenica sažaljivo pogledala:
„Ovo jesu ti brojevi, ali nažalost
nisu iz ovog kola. Trebalo je da listić uplaćujete svake nedelje, a ne samo
jednom“ – rekla je.
Ostala je iznenađena kad je videla
dvoje starih kako su odahnuli, nasmejali se, a onda, uhvativši se za ruke,
izišli na ulicu...
Znam, iako nisam čula šta govore, da
su pričali o opasnosti u koju su zamalo upali – da im ljubav pobegne kroz
prozor.
A bogati? Šta sa njima?
Pa, i njih ume da boli glava. I oni nose
samo jedan par cipela u jednom momentu. I imaju problem koji oni koji to nisu,
nemaju: pokušavaju da kupe ljubav, a znaju, prokleto dobro znaju da samo to ne
mogu novcem da kupe.
I nesrećni su jer se njihov prozor,
od praznine koja duva njihovim životom, možda zauvek zalupio.Mada, taj prozor
može da se zalupi i kod siromašnih. Ako se na njega ne pazi.
__________________
Нема коментара:
Постави коментар