ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА МРЗИ ЦРВЕНИ КАРМИН

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА МРЗИ ЦРВЕНИ КАРМИН

            „Дођи. Желела бих да те видим. Данас између два и четири, Улица Н, број три, први спрат.“

            Читао је поруку једном, двапут, трећи пут. И са сваким новим читањем рађала се у њему нова потреба да се оглуши о њу. Читав дан налазио је себи послове, бесмислене и непотребне, не би ли заборавио на оно што тамо пише. Али је у ушима звонило: „Дођи. Дођи. Дођи...“

            Већ је било давно кад ју је повредио и понизио као никога, никад. Али не толико давно да би у њему то протекло време убило стид због онога што је учинио, стид који је умео да га често, и без неког видљивог разлога, изједа, а сад, после ове поруке, осећао се као једна лепљива маса ничега, слузава, љигава.

            А онда је постао бесан. Питао се шта сад, дођавола, хоће, после толико година? Ништа ја њој не дугујем! Живот је то. Увек удеси да неко пати...

Заспао је пред зору. Кад се пробудио, сјурио се на улицу, зауставио такси и  издиктирао адресу из поруке. Пред великом  зградом стајао је дуго, а онда се трчећи успео уз степенице, па дугим ходником лево сударајући се са људима који су личили на сенке. Неко је покушао да га заустави, да му нешто каже, али он ништа није видео, јурио је према крају тог дугог белог ходника. Према крају.

„Веома ми је жао. Ноћас је... Није се мучила.“, говорила су му претерано  нашминкана уста дежурне медицинске сестре,  а он згрожен мислио како су ружна, тако црвена.

Тодора Шкоро