ОКРУТНОСТ (три прозне минијатуре)

ОКРУТНОСТ

Волела је Пикаса. И приче о загубљеној рукавици.

„Нема таквих“, смејао јој се.

Дурила се и тврдила да има и да су ужасно тужне.

„Зар су тужније од загубљеног шешира?“, и даље је задиркивао.

Расплакала се. Говорила му како је окрутан. И како не схвата разлику. И како никад неће разумети колико туге има у погледу на ту преосталу, другу рукавицу, све док се једном не одлучиш да је бациш, а нико се не одлучује на то лако.

Тако уплакана личила му је  на Дору Мар. Разумео је најзад зашто воли Пикаса.

                „ Ето зашто ни ја нигде нећу окачити свој шешир“, помислио је.

СМЕТЊА

Кад год на улици сретнем босо дете, пожелим да напишем причу. О осећају слободе, безбрижности, о радости. О житком блату које милује стопала и клизи између прстију. Или о мекоти прашине у којој седи на углу испред њихове куће чекајући да  мати, која га већ безброј пута зове, дође и одвуче га за уво на скромни ручак.

Увек кад видим босо дете пожелим да напишем причу. Али се уместо тога и сам изујем и босоног пређем тај део пута до стана, срећући изненађене, осуђујуће или сажаљиве погледе мојих комшија. И то ми засмета, ти погледи ми не дају да напишем ту причу.

  

ПРОБУШЕНИ ЏЕПОВИ

                Није волео вашаре. На једном смо се ипак срели, после скоро педесет година, кад ми је открио и зашто.

                „Мајка ми је била купила три најлепша и највећа кликера која су се могла замислити.  Био сам најсрећнији дечак на планети. Кад смо се са вашара вратили кући, уместо њих у џепу ми је била само једна рупа на шаву.“

                Гледао сам у његове прилично прашњаве ципеле и неопеглану кошуљу. Покушавао је да сакрије искрзане рубове у рукаве и тугу у очима.

„Био сам ожењен“, уздахнуо је. „Оставила ме. Смучило јој се, каже, да ми цео живот ушива већ ушивене, целе џепове кад ионако никад ништа у њих не стављам још... одавно.“

(Тодора Шкоро)