ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ
Памтим је по ћутању. Ниједна радост, а било их је
мало у нашој кући, није могла натерати нашу мајку на празно ћеретање и
брбљивост. Ниједна невоља, а превише их је било, није из ње мамила псовку,
грдњу, проклињање. Тишина је био њен избор и њен живот. И благи осмех који је
свима делила. Никада је нисам видео уплакану, осим тад кад сам је, заигран у
пољу пшенице, сустигао док је српом
лагано жела зрело жито. Певала је тихо и ридала истовремено. Не сећам се песме,
сећам се само свог страха од тог њеног цвиљења које је било и песма и плач.
Загрлио сам је снажно кад се вратила из поља, на
њеном лицу није било трагова суза, очи су јој поново биле благе и насмешене,
али мени никад више није била иста. И сада, кад чујем да неко тихо пева,
застанем и ослушнем хоћу ли у тој песми чути и плач. У свакој песми има плача, ако човек слуша
помно.
(Тодора Шкоро)
Нема коментара:
Постави коментар