Na
Konkursima regiona nova, septembarska kolumna.
Kolumna Todore Škoro: Kultura u tangama
Neću o raznim
teškoćama tranzicije, o kresanju budžeta za kulturu
i o onoj, već poslovičnoj Čerčilovoj „... a za šta ćemo se onda boriti, ako ne za
kulturu?!“. Neću, jer smo, izgleda, na ovim prostorima, odustali od kulture. Bar
ako je novinama i televiziji verovati.
Kako se, i zašto, dogodilo da kultura
polako ali sigurno izgubi medijski rat od dubokih dekoltea i zategnutih ženskih
zadnjica u tangama? Kulturnih rubrika u mnogim novinama više jednostavno nema, a
brojne televizijske stanice najširem auditorijumu umesto emisija iz kulture emituju
skoro isključivo plitki šareniš, kič i šund koji je već toliko „napredovao“ da preti da preraste u
pojavu kojoj ne znam kakvo ime bi trebalo da se dâ...
Pitam se, kad je onaj ko je dodeljivao
nacionalne frekvencije televizijama (dakle sa najširom gledanošću), a imao u vidu
da su to uglavnom stanice u privatnom kapitalu, da li je mogao da postavi neke standarde
koji bi se morali poštovati, ili je samom činjenicom da je to privatno vlasništvo
i tzv komercijalna televizija, unapred pristao (a za sumu od desetak hiljada
evra ili više na godišnjem nivou) da se emituju sadržaji koji već počinju da vređaju
ljudsko dostojanstvo.
Ili se to točak istorije i „napretka“
nepovratno okrenuo pa sada kulturom ( u najširem smislu) treba da zovemo nebrojene
rijaliti-šoue (sa sve najcrnjim psovanjem i nepočinstvima svake vrste)? Kao i
književnošću stotine ispovednih stranica iz nečijeg seksualnog života. Neki dan,
u Hrvatskoj je Županijski sud, posle petogodišnjeg procesa i posle lavovske borbe
tamošnjih kulturnih poslenika da se to ne dogodi, ipak odlučio da se priznanje za
najprodavaniju knjigu „Kiklop“ mora uručiti stanovitoj Nives Celzijus, starleti
i fotomodelu, jer je njena knjiga „Gola istina“, matematički, zaista bila bestseler.
Čak je, sva je prilika, to i najprodavanija knjiga u Hrvatskoj ikada! Raskošna i
raskalašna starleta je, naravno, srećna, slikala se u to ime obnažena (pokrivena
samo raširenom svojom knjigom), a ja nešto mislim, kako li bi se Krleža osećao da
to može da vidi.
Ali, nije ta tanga-literatura tek hrvatski
izum. Ima toga i drugde. U Srbiji, na primer, „zaštitili“ su se, ima tome nekoliko
godina, time što priznanje dodeljuju „najboljoj od najprodavanijih knjiga“. Lukavo.
Za slučaj da se dogodi da neka ovdašnja Nives iskoči na vrh top-liste. A mislim
da se to već i dogodilo... Kao što se događa da „štedljivi“ (ili neuki, zluradi,
šta li) organizatori književnih večeri pozovu
pravog, kvalitetnog i dokazanog pisca da gostuje zajedno sa nekom od tanga-spisateljica...
Valjda da bi se zadovoljili svi (ne)ukusi...
Kič i šund su vrlo zavodljive kategorije,
znaju to sociolozi kulture, silne tomove su ispisali o tome. I ima ga svugde u svetu.
Ali se ne plasira na kulturnim rubrikama i u emisijama iz kulture. A još manje se
on nudi kao jedina razbibriga i zabava, umesto kulture. Međutim, kad ona dostojanstvena,
ona otmena, ona pristojna kultura rezignirano zaćuti, onda progovori ova u tangama.
Na opšte veselje puka.
I nije važno šta bi na to rekli Krleža,
Crnjanski, Andrić. A ni oni koji ih i danas svakodnevno čitaju. Oni su ionako tihi,
lepo vaspitani. Kulturni.
