TO NIJE ZA DECU (kolumna)

Dvadeseti je u mesecu, dan za novu kolumnu...

Kolumna Todore Škoro: TO NIJE ZA DECU

Kada ste poslednji put čuli ovu rečenicu, a da to nije bilo u vašem detinjstvu? Kada ste je poslednji put izgovorili? I da li se uopšte ta rečenica na kojoj je moja generacija bila vaspitavana, uopšte igde više izgovara?

Ne protivreči se starijima; ne sedi se u njihovom društvu, ako to ne mora, dok vode razgovore koji nisu za decu; ne diraju se stvari koje nisu za decu; ne gledaju se emisije na televiziji koje, takođe, nisu za decu; ne koriste se ružne i nepristojne reči, jer to takođe deci ne priliči... I još mnogo toga što „nije za decu“ učilo nas je kako da pravilno odrastamo, kako da budemo bolji ljudi.

Danas deca imaju zakon koji ih štiti, a koji i ona sama, u svojoj domišljatosti umeju vešto da (zlo)upotrebljavaju i da se na njega pozivaju, tvrdeći da su ugroženi u svojim pravima. Nedavno, na nekoliko mesta čula sam i opravdanje roditelja da je upravo taj zakon o dečjim pravima ono što ih sputava da svoju decu vaspitavaju drukčije, strože. Samo izgovori, naravno. U opštoj trci sa vremenom, za zaradom, najčešće se pušta da decu vaspitavaju učitelji, ulica, internet. Ovaj je poslednji „učitelj“ čini se najpogubniji, ali kao da više nema načina da se deci ograniči njegova upotreba. O kontroli sadržaja koji koriste da i ne govorimo, sve dok se ne dogodi nešto ekstremno, nešto strašno nekom (vašem, mom, prijateljevom) detetu, pa iziđe na videlo koliko toga se tu radilo što „nije bilo za decu“... Ali se o tome najčešće ne misli, odnosno misli se na sasvim pogrešan način: Ne bi moje dete to... Zaboravljajući da je dete ipak samo dete i da je tanka nit od onoga šta bi trebalo do onoga šta će ono učiniti, navedeno raznim ovakvim „učiteljima“.

Gledam često i fotografije rumenih nasmešenih beba koje „poziraju“ sa mobilnim telefonima kraj uha, ovekovečeni rukom presrećnih roditelja. I sve češće čujem da je najbolja igračka koja će umiriti bebu koja uporno plače, upravo ovaj aparat. Ne znam da li su probali sa krpenom šarenom lutkom, ili sa tihim pevušenjem svome detetu. Neću ovde da govorim o štetnosti ove sprave, to znaju valjda i takvi roditelji, ali ću rečenicu „nije za decu“, na kraju ovog sasvim kratkog utiska zameniti jednom drugom: Nije (svako) za decu.